"Make it felt!" iliti učini da se oseti...

Rene Montgomeri, nekadašnja NBA košarkašica, a trenutno aktivistkinja za ljudska prava, tokom martovskih protesta u Americi povodom ubistva Afro-Amerikanca od strane policije uočila je jedan značajan detalj. Naime, bez obzira na to što su mnogi videli i čuli šta se dogodilo, nisu svi reagovali na isti način. To se zapravo dešava i ovih dana kod nas. Bez obzira na uporna ponavljanja stručnjaka da ne reaguju svi isto na traumu i dalje ima onih koji slučaj Milene Radulović komentarišu iz uglova posmatranja po kojima je to "moglo" biti drugačije, jer....

Kako mi zapravo čujemo? Šta je to što čujemo? U kolikoj meri samo tragamo za usklađivanjem naših misli sa onim što percipiramo, i koliko zaista slušamo???? Da li smo otvoreni da o tome razmislimo, sagledamo, analiziramo i da u skladu sa tim dođemo do novih uvida? Ili ostajemo u sveri naviknutih obrazaca prosuđivanja ("još je meni moja baka pričala..."). 

Nije da sam iznenađena površnošću, ali ona ima mnogo širu zastupljenost u svakodnevnici ljudi od navedene "slušam, ali ne čujem!". Ako (sadržajno) ne čujem druge, velika je verovatnoća da ne čujem ni sebe i to u mnogo širem smislu. Unutrašnji dijalog najčešće biva nebitan, signali i poruke organizma zanemarene. Promene bivaju minimalne, samo nužne... Ali gde je koren problema i kako bi moglo da se utiče na to? 

Kao nastavniku Aleksander tehnike, čini mi se da bi ovom temom trebalo da se bavimo na mnogo mlađem uzrastu! Moglo bi, ali čini mi se teško, da nekog odraslog, "ogrezlog" u navikama ponašanja i stavova odviknemo i reedukujemo u smeru slušanja sebe i drugog. Ali, ako za trenutak zamislite komunikaciju sa decom, uočite na koji način vas oni slušaju, kako iskazuju svoje stavove, raspoloženja, emocije. Budno i angažovano su prisutni u interakciji, DOŽIVLJAVAJU razgovor, igru, razmenu, sem kad zaista neće da budu prisutni, a tada vas slušaju.... Poenta jasna... Umesto da negujemo prisutnost i doživljaj stvarnosti kod dece, mi im dozvoljavamo da odrastaju u površne slušaoce. 

Da bi ostali verni sebi, budni i autentični, potrebno je negovanje osluškivanja sebe i njihove (dečje) čulnosti pri međusobnoj razmeni. Društvo organizovano sa akcentom ka slušanju (predavanja u školi, "čuti i slušaj šta ti roditelj govori", slušanje televizijskog programa) čini se da vremenom ograničava sposobnosti saosećanja, empatije, prisutnosti, angažovanja, budnosti...Zato, nazad u bazu, centar, u osećaj da me stolica podržava i da sam to JA na njoj dok pišem test iz matematike, nazad u stopala i kontakt sa zemljom koja me podržava dok odgovaram lekciju iz istorije. U prisutnost dok spremam prezentaciju za čas iz biologije i u "telo moga tela", moju armaturu - skelet dok javno predstavljam svoje znanje sa oba stopala na zemlji! Prvo jačati, razvijati i negovani samoslušanje koje bi u kasnijoj životnoj dobi za posledicu moglo imati angažovanog, prisutnog slušaoca. 

Baš zbog toga, Rene Montgomeri ima nameru da budi svest kod ljudi kroz pristup koji bi rezultirao osećajima, doživljajem stvarnosti, "make it felt", nezadovoljavajući se sa "čuo sam".  

Susret sa sobom

"Ko gleda spolja sanja, ko gleda unutra, budi se." - JUNG

Kao nastavnik Aleksander tehnike povela bih vas na jedno putovanje. Za neke to će biti draga i dobro poznata destinacija, povratak kući, ali biće i onih kojima će to biti odlazak u nepoznato. Želim da se podvučete "SEBI POD KOŽU" (to ne mora biti samo i isključivo u smeru drugi vama, ili vi nekom; danas i ubuduće baš sami sebi 😉). 

Sama ideja već oslikava bliskost, a u našem slučaju težimo onoj najčešće zanemerenoj bliskosti sa samim sobom. 

Stanite pred ogledalo i donesete odluku da tu ostanete nešto duže tokom jutarnjeg spremanja za novi dan. Podarite sebi trenutak za susret sa sobom. Neka odraz u ogledalu bude podsticaj da se vratite sebi pod kožu. Neka pogled postane mekan i umesto površnog ili fiksiranog pogleda u svoj odraz, počnite da približavate tu sliku sebi. Zamišljajte da se ona približava i stapa sa vašim telesnim, opipljivim, da postajete JEDNO. Osetite prisustvo u ramenima, dozvolite im da se "istope" od miline što su deo vas; osetite ruke, poželite im dobar radni dan i unapred zahvalite na podršci; osetite trup, udahnite nekoliko puta ispunjavajući prostor svojim prisustvom; osetite noge i prepustite težinu tela majci ZEMLJI. Ostvarite kontakt sa njom i osetite radost zbog vaše bezuslovne povezanosti.

 

Mekoća pogleda, mekoća misli, lakoće glave. 

Kakav susret za pamćenje! 

Ako u toku dana "izgubite" sebe iz vida, odvojite par sekundi ispred ogledala i ponovite proces. Uživajte u odabranom društvu! 

"Volite trenutak i energija tog trenutka će probiti sve granice." (Korita Kent)

Kad sviranje boli....

 Ne retko sretnemo, čujemo, ili smo prijatelji sa muzičkim izvođačem koji ima neke tegobe ili bolove koji su u direktnoj vezi sa sviranjem/pevanjem....Svi ti bolovi objedinjeno prepoznaju se pod nazivom Playing-related musculoskeletal disorders (PRMD).

Statistika kaže da je to (bolna) stvarnost kod 86% orkestarskih izvođača (Valentine, 2004), a ne tako davno rađena studija (Steinmetz, Scheffer, Esmer, Delank & Peroz, 2013) pokazala je da 57% od ispitivanih učesnika istraživanja (a bilo ih 408 orkestarskih izvođača!) ima tegobe kao rezultat (neadekvatnog načina) sviranja, od kojih 89, 5% u trenutku istraživanja ima posledice povreda od ranije, 62,7% je imalo bolove u protekla tri meseca pre popunjavanja ankete, a 8,6% pati od bolova u trenutku anketiranja!!!! Da ne bude zabune, govorimo o rezultatima istraživanja realizovanog u Nemačkoj, sa članovima 10 orkestara iz država Saksonije i Saksonija-Anhalt  i nekolicine orkestara iz Berlina. Ne, ne dešava se to samo tamo nekim vrednim i radn
im Nemcima, ovo se dešava velikom procentu muzičkih umetnika u celom svetu... 

Ali, ako postoji, a postoji, i onaj postotak koji nema bolove u vratu (najčešće)/ leđima, koji nikada nije imao upalu tetiva/nerava, nameće se pitanje šta to oni znaju, šta rade na bolji, kvalitetniji način i da li se to može naučiti???!!!

Neosporavajući predispozicije, ima elemenata koji se mogu naučiti i time podržati uspostavlanje izbalansiranih položaja tela  i veće slobode prilikom pokreta tela  pri sviranju. Način na koji stojite, ili sedite prilikom sviranja mora vam obezbediti stabilnost i potporu za pokret i realizaciju fine motorike neophodne za muzičko izvođenje. Ako se sve vreme "DRŽITE" (da ne padnete, ili budete stabilniji, ili zato što vas strah, ili jer je neko rekao da tako treba), ko onda svira????!!! Ne mogu da se držim i sviram! Ili se držim, ili sviram! Jedno sa drugim nije dopunjujuće, već isključujuće....Ali kako da uočim, primetim da li sam pod tenzijom, da li sam u grču i da li moje sviranje kreće odatle, pitate se vi? Pa, evo jedne vežbe: 

Stanite ili sednite udobno (a to znači da vam je cela težina gornjeg dela tela ravnomerno raspoređena na obe sedalne kosti - one što žuljaju ako ste na njima). Zatvorite oči (nakon što pročitate pasus do kraja). Zamislite da ste od pene satkani, da vam je svaka ćelija laka kao pero i da se u toj lakoći prepuštate vedrom, plavom nebu iznad vas. Pepustite se lakoći  i odletite za trenutak sa planete Zemlje....ostanite u tom osećaju neko vreme, a onda otvorite oči i skrolujte niže u tekst.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Šta primećujete?! 

JOŠ STE TU!!!!!! 

NIŠTA SE NIJE PROMENILO!!! 

Ako se prepustite, prestanete da se držite, sa namerom da odletite - nećete, gravitacija vam to ne dozvoljava ma koliko vaša namera bila jaka! Zato, za početak, prestaniteda se držite, samo budite tu gde ste i svirajte sa lakoćom koju vam je ova izuzetna "magnetna privlačnost" između vas i naše planete omogućila 😉 

Ako ste zainteresovani za uspostavljenje Posturalnog optimuma za muzičke izvođače možete me kontaktirati putem mail adrese aleksandertehnika@gmail.com. Individualni on-line i live časovi dostupni su utorkom, sredom i petkom u AT studiju na Dorćolu. Grupna radionica Lake note jednom mesečno, prvi naredni termin 24.10. subota od 10-15h. Više o Aleksander tehnici na www.aleksanderetehnika.rs. 

Brinite o sebi!

Vaša Natalija Jović, 

Sertifikovani nastavnik Aleksander tehnike

 

Perjani jastuk - malo bogatstvo!

Jedne zime u Londonu, prijateljica mi je za pokrivanje ponudila jorgan od guščijeg perja - vrednost: jedno pravo, malo bogatstvo! Ništa lakše i ništa toplije do tog trenutka nisam osetila u svom životu - upotrebna vrednost: nemerljiva! 

Ove zime, tu po Balkanu, misli mi odlaze ka toj lakoći. Neretko pomislim da mi je glava jastuk punjen perjem, baš tim, vrednim (nažalost sada retkim u Srbiji). Moja misao - pero. Svaka moja misao laka kao pero, a moja glava laka na "ramenima"... Osetim manje napetosti u vratu, mišićima leđa i tak tad osvestim kako u glavi i oko vrata pre nosim vodeničarski točak...ne ulazim u detalje zbog čega... Usmerim svoju pažnju da kada je glava u pitanju doživim lakoću i vrednost perjanog jastuka i nastavim kroz dan. 

Osetim razliku, i često je Budim! 

Probajte i vi! 

KAKO JE SVE POČELO?

Kada kažem da nas učitelj Aleksander tehnike neizbežna su pitanja o tome kako sam čula za to i kako je sve počelo? Verujem da je moja priča sama po sebi inspiracija da i vi proverite da li je i za vas AT "life changing" kao za mene, pa hajde da je podelim. 

Kao muzički izvođač, flautista, tokom srednjoškolskog obrazovanja sam se susrela sa dve, za mene, veoma ozbiljne povrede, obe povezane sa sviranjem flaute...Prvo sam priklještila nerv u ramenom pojasu i "izgubila" funkciju desne ruke (ruku nisam mogla da pomerim nedelju dana)...Oporavak do izlečenja doneo je saznanja o pogrešnom načinu korišćenja ramenog pojasa u želji da postignem željeni rezultat. Da se ne bih stalno SAMOPOVREĐIVALA samoinicijativno sam izmenim svoj položaj tela tokom sviranja... Godinu dana kasnije iščašila sam oba vilična zgloba. To je značilo mesec dana pasirane hrane i nemogućnost sviranja, ali i promenu ambažure (položaj instrumenta u kontaktu sa usnama tokom sviranja) kao rezultat uvida u razloge nastajanja iste. Naravno, to nije bio kraj...u toku studija nisam mogla da ponesem teret teži od jednog kilograma zbog konstantnih bolova u leđima....

Tokom svih tih godina lična očekivanja kao i očekivanja nastavnika, profesora, institucija u kojima sam se školovala bila su visoka, dok su moji rezultati bez obzira na muzičku darovitost, znanje i pripremu u određenoj meri bila ispod očekivanog... Imala sam sećaj i znala sam da mogu, ali je (neka) prepreka u realizaciji zamišljene muzičke ideje često bila prisutna...Neadekvatnoj posturalnoj bazi neophodnoj za muzičko izvođenje možemo dodati i osećaje samorazočarenja, frustracije, tuge...Ali, kad ti je umetnost pod kožom sve se "stoički" nosi i prevazilazi!

Jedan susret promenio je sve. Na masterklasu kom sam prisustvovala u Belgiji 2001. godine okupila se nekolicina mladih flautista sa raznih strana (Kanada, Francuska, Belgija, Engleska) i moja malenkost iz Srbije. Predstavljamo se svirkom i prva stvar koju primećujem je da svi poseduju onu "Bogom danu" prirodnost! Ne jedno, dvoje od nas, već svi, svi sem mene....ja se trudim, ali je u mojem izvođenju lako uočljiva doza grča, nepotrebne tenzije (želja - napregnutost da dobro odsviram se mogla videti golim okom). Tražeći šta je zajedničko svima njima došla sam do podatka da su svi oni u okviru svojih studija imali Aleksander tehniku, ili neki sličan program čiji je cilj bio uspostavljanje posturalnog optimuma potrebnog za muzičko izvođenje! Neko ih je NAUČIO kako da zadrže i neguju svoju prirodnost i da se iz tako dobre baze prepuštaju u muzičko stvaralaštvo! 

Uf! Šok! Tako nešto postoji....

Bilo je potrebno da prođe nekoliko godina dok se nisu stvorili uslovi da odem i istražim šta je to Aleksander tehnika, ali je odlazak bio životno značajan. Ako je verovati antropolozima koji kažu da je pojedinačni život čoveka život civilizacije u malom, moj život se deli na pre i posle AT-a. Našla sam šta mi je nedostajalo sve vreme, naučila sam se samopodršci i uspostavila posturalni optimum! Odlučila sam da mi to nije dovoljno i išla sam dalje da bih drugima, meni sličnima mogla biti podrška da ne prolaze kroz sve teške momente kroz koje sam ja prošla jer nisam imala ko da me tome nauči, a uči se...

TREMA JE SAMO REČ, I NIŠTA VIŠE.....

Vrtićka grupa mog starijeg deteta, uzrast od 5 godina, sprema ovih dana priredbu povodom Uskrsa. Pre par dana moje dete mi kaže:"Ja neću da nastupim na priredbi....IMAM TREMU!"

Moja prva reakcija je smeh, u određenoj meri histeričan, i sve je obojeno nevericom. Pitam se, kako moje dete od 5 godina u svom vokabularu ima reč TREMA!!! Molim ga da mi objasni šta je to trema i navodim ga da mi definiše njeno značenje! "Biće puno publike!", je njegov odgovor. Kažem mu da će u publici biti mame, tate, bake .... njegova porodica i porodice njegovih drugara. Razgovaramo na tu temu, on mi spontano ispriča celu predstavu, odpeva tri pesmice i zaboravi na REČ trema....

Dan nakon toga odlazim do vrtića po njega i u usputnom razgovoru sa vaspitačicom kažem kako je divno to što spremaju priredbu, i kako mi je Marko ispričao tekst i otpevao pesmice. Na to će ona:"Da, spremamo se, a ja sam im rekla da ako imaju TREMU samo pogledaju u nas......."!!!!!!!

Ostajem bez teksta....Ni sad ne znam kako bih verbalizovala osećanja povodom ovoga ali stav je jasan: prvi javni nastup deteta od 5 godina je obojen i predstavljen kroz prizmu prisustva nečega što neko naziva TREMA. Prirodno uzbuđenje zbog zajedničkog angažovanja i individualne odgovornosti preraslo je brigu i odbijanje, a sve to ne iz prirodnosti situacije već imenovanja u lošoj konotaciji od strane nepromišljenih odraslih.....
I onda se bavimo prevazilaženjem treme na razne načine u starijim uzrastima i borimo se protiv nje celog stvaralačkog života....Kako da je pobedimo kad ona suštinski nije naša, već nametnutost od strane drugih? Jednostavno, jačanjem onoga što smo zaista MI, naših objektivnih, opipljivih resursa, naših kapaciteta i potencijala. Aleksander tehnika u službi prevazilaženja treme ima za cilj uspostavljanje dobre phihomotorne baze neophodne za podršku muzičkog izvođenja i kao takva stvara potporu koja nije lako podložna spoljnim uticajima.

Ja, svoj najjači resurs! 

POSTURA KOD DECE PREDŠKOLSKOG UZRASTA

Održivost PRIRODNOSTI POKRETA kroz odrastanje u našem vremenu predstavlja angažovanje, pažnju i svesnost.

Urušavanje počinje još u predškolskom uzrastu na vrtićkom, dobro poznatom TEPIHU. Šta to zapravo znači? Vreme koje deca provode u vrtiću u slobodnim aktivnostima odigrava se na tepihu. Oni se na njemu igraju (najbolji i najzdraviji deo), sede i slušaju priče, razgovaraju (tu kreću problemi) i na njemu su kad gledaju crtane filmove (najveći problem!). Pitate se kako to može biti problem? Evo ga objašnjnje:

Način na koji deca sede je najčešće sa povijenom karlicom ka napred, pogrbljenog gonjeg dela tela

                           

U takvom položaju ih zatičemo kad koriste telefon ili gledaju televizor. Njihova pažnja je usmerena isključivo na sadržaj koji im se nudi i ako ih ne opomenemo da obrate pažnju na način na koji sede,  prirodnost pokreta i položaja se menja u lošem smeru!

Koje su posledice ovog načina sedenja: 

* Kifoza i bolovi u leđima

* Promene u skočnom zglobu i neadekvatan oslonac u stopalima - spušten svod

* Nestabilnost pri hodu

* Loše "držanje"

I još niz uzročno posledičnih problema a koji za koren i uzrok imaju višesatno nepravilno sedenje u predškolskom periodu! 

Šta i kako menjati? 

Seminar za roditelje MOJE DETE MOJE BRIGA ima za cilj da roditelje osposobi da kod deteta neguju i podržavaju dobru posturu kroz period odrastanja. Osmišljen je kao jenodnevna radionica koja nudi alate za podučavanje deteta kako pravilno da sedi, istražuje oslonac, uspostavlja uspravni stav iliti "stoji pravo". 

Ako se Vi ne angažujete, niko drugi neće...Nikome nije stalo do Vašeg deteta više nego Vama!

Više informacija putem mail-a natalijaAT@gmail.com i telefona 0638706393