Moja prva reakcija je smeh, u određenoj meri histeričan, i sve je obojeno nevericom. Pitam se, kako moje dete od 5 godina u svom vokabularu ima reč TREMA!!! Molim ga da mi objasni šta je to trema i navodim ga da mi definiše njeno značenje! "Biće puno publike!", je njegov odgovor. Kažem mu da će u publici biti mame, tate, bake .... njegova porodica i porodice njegovih drugara. Razgovaramo na tu temu, on mi spontano ispriča celu predstavu, odpeva tri pesmice i zaboravi na REČ trema....
Dan nakon toga odlazim do vrtića po njega i u usputnom razgovoru sa vaspitačicom kažem kako je divno to što spremaju priredbu, i kako mi je Marko ispričao tekst i otpevao pesmice. Na to će ona:"Da, spremamo se, a ja sam im rekla da ako imaju TREMU samo pogledaju u nas......."!!!!!!!
Ostajem bez teksta....Ni sad ne znam kako bih verbalizovala osećanja povodom ovoga ali stav je jasan: prvi javni nastup deteta od 5 godina je obojen i predstavljen kroz prizmu prisustva nečega što neko naziva TREMA. Prirodno uzbuđenje zbog zajedničkog angažovanja i individualne odgovornosti preraslo je brigu i odbijanje, a sve to ne iz prirodnosti situacije već imenovanja u lošoj konotaciji od strane nepromišljenih odraslih.....
I onda se bavimo prevazilaženjem treme na razne načine u starijim uzrastima i borimo se protiv nje celog stvaralačkog života....Kako da je pobedimo kad ona suštinski nije naša, već nametnutost od strane drugih? Jednostavno, jačanjem onoga što smo zaista MI, naših objektivnih, opipljivih resursa, naših kapaciteta i potencijala. Aleksander tehnika u službi prevazilaženja treme ima za cilj uspostavljanje dobre phihomotorne baze neophodne za podršku muzičkog izvođenja i kao takva stvara potporu koja nije lako podložna spoljnim uticajima.
Ja, svoj najjači resurs!
Нема коментара:
Постави коментар