Kao muzički izvođač, flautista, tokom srednjoškolskog obrazovanja sam se susrela sa dve, za mene, veoma ozbiljne povrede, obe povezane sa sviranjem flaute...Prvo sam priklještila nerv u ramenom pojasu i "izgubila" funkciju desne ruke (ruku nisam mogla da pomerim nedelju dana)...Oporavak do izlečenja doneo je saznanja o pogrešnom načinu korišćenja ramenog pojasa u želji da postignem željeni rezultat. Da se ne bih stalno SAMOPOVREĐIVALA samoinicijativno sam izmenim svoj položaj tela tokom sviranja... Godinu dana kasnije iščašila sam oba vilična zgloba. To je značilo mesec dana pasirane hrane i nemogućnost sviranja, ali i promenu ambažure (položaj instrumenta u kontaktu sa usnama tokom sviranja) kao rezultat uvida u razloge nastajanja iste. Naravno, to nije bio kraj...u toku studija nisam mogla da ponesem teret teži od jednog kilograma zbog konstantnih bolova u leđima....
Tokom svih tih godina lična očekivanja kao i očekivanja nastavnika, profesora, institucija u kojima sam se školovala bila su visoka, dok su moji rezultati bez obzira na muzičku darovitost, znanje i pripremu u određenoj meri bila ispod očekivanog... Imala sam sećaj i znala sam da mogu, ali je (neka) prepreka u realizaciji zamišljene muzičke ideje često bila prisutna...Neadekvatnoj posturalnoj bazi neophodnoj za muzičko izvođenje možemo dodati i osećaje samorazočarenja, frustracije, tuge...Ali, kad ti je umetnost pod kožom sve se "stoički" nosi i prevazilazi!
Jedan susret promenio je sve. Na masterklasu kom sam prisustvovala u Belgiji 2001. godine okupila se nekolicina mladih flautista sa raznih strana (Kanada, Francuska, Belgija, Engleska) i moja malenkost iz Srbije. Predstavljamo se svirkom i prva stvar koju primećujem je da svi poseduju onu "Bogom danu" prirodnost! Ne jedno, dvoje od nas, već svi, svi sem mene....ja se trudim, ali je u mojem izvođenju lako uočljiva doza grča, nepotrebne tenzije (želja - napregnutost da dobro odsviram se mogla videti golim okom). Tražeći šta je zajedničko svima njima došla sam do podatka da su svi oni u okviru svojih studija imali Aleksander tehniku, ili neki sličan program čiji je cilj bio uspostavljanje posturalnog optimuma potrebnog za muzičko izvođenje! Neko ih je NAUČIO kako da zadrže i neguju svoju prirodnost i da se iz tako dobre baze prepuštaju u muzičko stvaralaštvo!
Uf! Šok! Tako nešto postoji....
Bilo je potrebno da prođe nekoliko godina dok se nisu stvorili uslovi da odem i istražim šta je to Aleksander tehnika, ali je odlazak bio životno značajan. Ako je verovati antropolozima koji kažu da je pojedinačni život čoveka život civilizacije u malom, moj život se deli na pre i posle AT-a. Našla sam šta mi je nedostajalo sve vreme, naučila sam se samopodršci i uspostavila posturalni optimum! Odlučila sam da mi to nije dovoljno i išla sam dalje da bih drugima, meni sličnima mogla biti podrška da ne prolaze kroz sve teške momente kroz koje sam ja prošla jer nisam imala ko da me tome nauči, a uči se...