Rene Montgomeri, nekadašnja NBA košarkašica, a trenutno aktivistkinja za ljudska prava, tokom martovskih protesta u Americi povodom ubistva Afro-Amerikanca od strane policije uočila je jedan značajan detalj. Naime, bez obzira na to što su mnogi videli i čuli šta se dogodilo, nisu svi reagovali na isti način. To se zapravo dešava i ovih dana kod nas. Bez obzira na uporna ponavljanja stručnjaka da ne reaguju svi isto na traumu i dalje ima onih koji slučaj Milene Radulović komentarišu iz uglova posmatranja po kojima je to "moglo" biti drugačije, jer....
Kako mi zapravo čujemo? Šta je to što čujemo? U kolikoj meri samo tragamo za usklađivanjem naših misli sa onim što percipiramo, i koliko zaista slušamo???? Da li smo otvoreni da o tome razmislimo, sagledamo, analiziramo i da u skladu sa tim dođemo do novih uvida? Ili ostajemo u sveri naviknutih obrazaca prosuđivanja ("još je meni moja baka pričala...").
Nije da sam iznenađena površnošću, ali ona ima mnogo širu zastupljenost u svakodnevnici ljudi od navedene "slušam, ali ne čujem!". Ako (sadržajno) ne čujem druge, velika je verovatnoća da ne čujem ni sebe i to u mnogo širem smislu. Unutrašnji dijalog najčešće biva nebitan, signali i poruke organizma zanemarene. Promene bivaju minimalne, samo nužne... Ali gde je koren problema i kako bi moglo da se utiče na to?
Kao nastavniku Aleksander tehnike, čini mi se da bi ovom temom trebalo da se bavimo na mnogo mlađem uzrastu! Moglo bi, ali čini mi se teško, da nekog odraslog, "ogrezlog" u navikama ponašanja i stavova odviknemo i reedukujemo u smeru slušanja sebe i drugog. Ali, ako za trenutak zamislite komunikaciju sa decom, uočite na koji način vas oni slušaju, kako iskazuju svoje stavove, raspoloženja, emocije. Budno i angažovano su prisutni u interakciji, DOŽIVLJAVAJU razgovor, igru, razmenu, sem kad zaista neće da budu prisutni, a tada vas slušaju.... Poenta jasna... Umesto da negujemo prisutnost i doživljaj stvarnosti kod dece, mi im dozvoljavamo da odrastaju u površne slušaoce.
Da bi ostali verni sebi, budni i autentični, potrebno je negovanje osluškivanja sebe i njihove (dečje) čulnosti pri međusobnoj razmeni. Društvo organizovano sa akcentom ka slušanju (predavanja u školi, "čuti i slušaj šta ti roditelj govori", slušanje televizijskog programa) čini se da vremenom ograničava sposobnosti saosećanja, empatije, prisutnosti, angažovanja, budnosti...Zato, nazad u bazu, centar, u osećaj da me stolica podržava i da sam to JA na njoj dok pišem test iz matematike, nazad u stopala i kontakt sa zemljom koja me podržava dok odgovaram lekciju iz istorije. U prisutnost dok spremam prezentaciju za čas iz biologije i u "telo moga tela", moju armaturu - skelet dok javno predstavljam svoje znanje sa oba stopala na zemlji! Prvo jačati, razvijati i negovani samoslušanje koje bi u kasnijoj životnoj dobi za posledicu moglo imati angažovanog, prisutnog slušaoca.
Baš zbog toga, Rene Montgomeri ima nameru da budi svest kod ljudi kroz pristup koji bi rezultirao osećajima, doživljajem stvarnosti, "make it felt", nezadovoljavajući se sa "čuo sam".
