Početkom maja meseca, družila sam se sa slepom i slabovidom decom koja se muzički obrazuju u Muzičkoj školi "Kosta Manojlović" u Zemun. U okviru projekta koji je omogućio Grad Beograd odražala sam radionice Aleksander tehnike sa ciljem razvijanja kinestezije (asistent mi je bila Ivana Malić). Ikluzivni program udružio je decu koja vide, sa decom koja ne vide i međusobnom saradnjom su razvijali balans, koordinaciju, stabilnost i oslobađali pokret. Bilo je puno smeha, muzike i đuskanja. U par reči, pokušaću da vam dočaram atmosferu sa radionica i prenesem utiske, koji su izuzetno snažni.
Pogled ka unutra prvog dana druženja vodio nas ka sedalnim kostima. Tragali smo za dobrim osloncem koji bi podržao sviranje, harmonike ili klavira. Deca su sedela na lopti za pilates istražujući balans i saradnju između stopala i sedalnog dela. Ljuljuškala su se gore-dole, a potom sa oslobođenim pokretom zasvirala.
Tražili smo balans, razvijali ga da bi sa sigurnošću svirali !
Drugog dana smo upoznavali svoje telo, od temena do stopala.
Pripremali smo se, odnosno, zagrejavali za sviranje! Muzičkim jezikom rečeno, NAŠTIMAVALI smo se da bi zvučali što bolje kada zasviramo svoje instrumente!
A onda je muzika sama potekla i svi đaci su odsvirali po jednu kompoziciju uz podršku i bodrenje drugara. Svi smo uzivali!
Slike govore više od reči, a u mojim mislima dugo će biti rečenica jedne od devojčica: "Da sam ovo sanjala, ne bi mi bilo ovako lepo, kao što mi je sada."
