среда, 22. јануар 2020.

Perjani jastuk - malo bogatstvo!

Jedne zime u Londonu, prijateljica mi je za pokrivanje ponudila jorgan od guščijeg perja - vrednost: jedno pravo, malo bogatstvo! Ništa lakše i ništa toplije do tog trenutka nisam osetila u svom životu - upotrebna vrednost: nemerljiva! 

Ove zime, tu po Balkanu, misli mi odlaze ka toj lakoći. Neretko pomislim da mi je glava jastuk punjen perjem, baš tim, vrednim (nažalost sada retkim u Srbiji). Moja misao - pero. Svaka moja misao laka kao pero, a moja glava laka na "ramenima"... Osetim manje napetosti u vratu, mišićima leđa i tak tad osvestim kako u glavi i oko vrata pre nosim vodeničarski točak...ne ulazim u detalje zbog čega... Usmerim svoju pažnju da kada je glava u pitanju doživim lakoću i vrednost perjanog jastuka i nastavim kroz dan. 
Osetim razliku, i često je Budim! 

Probajte i vi! 

петак, 13. децембар 2019.

KAKO JE SVE POČELO?

Kada kažem da nas učitelj Aleksander tehnike neizbežna su pitanja o tome kako sam čula za to i kako je sve počelo? Verujem da je moja priča sama po sebi inspiracija da i vi proverite da li je i za vas AT "life changing" kao za mene, pa hajde da je podelim. 
Kao muzički izvođač, flautista, tokom srednjoškolskog obrazovanja sam se susrela sa dve, za mene, veoma ozbiljne povrede, obe povezane sa sviranjem flaute...Prvo sam priklještila nerv u ramenom pojasu i "izgubila" funkciju desne ruke (ruku nisam mogla da pomerim nedelju dana)...Oporavak do izlečenja doneo je saznanja o pogrešnom načinu korišćenja ramenog pojasa u želji da postignem željeni rezultat. Da se ne bih stalno SAMOPOVREĐIVALA samoinicijativno sam izmenim svoj položaj tela tokom sviranja... Godinu dana kasnije iščašila sam oba vilična zgloba. To je značilo mesec dana pasirane hrane i nemogućnost sviranja, ali i promenu ambažure (položaj instrumenta u kontaktu sa usnama tokom sviranja) kao rezultat uvida u razloge nastajanja iste. Naravno, to nije bio kraj...u toku studija nisam mogla da ponesem teret teži od jednog kilograma zbog konstantnih bolova u leđima....
Tokom svih tih godina lična očekivanja kao i očekivanja nastavnika, profesora, institucija u kojima sam se školovala bila su visoka, dok su moji rezultati bez obzira na muzičku darovitost, znanje i pripremu u određenoj meri bila ispod očekivanog... Imala sam sećaj i znala sam da mogu, ali je (neka) prepreka u realizaciji zamišljene muzičke ideje često bila prisutna...Neadekvatnoj posturalnoj bazi neophodnoj za muzičko izvođenje možemo dodati i osećaje samorazočarenja, frustracije, tuge...Ali, kad ti je umetnost pod kožom sve se "stoički" nosi i prevazilazi!
Jedan susret promenio je sve. Na masterklasu kom sam prisustvovala u Belgiji 2001. godine okupila se nekolicina mladih flautista sa raznih strana (Kanada, Francuska, Belgija, Engleska) i moja malenkost iz Srbije. Predstavljamo se svirkom i prva stvar koju primećujem je da svi poseduju onu "Bogom danu" prirodnost! Ne jedno, dvoje od nas, već svi, svi sem mene....ja se trudim, ali je u mojem izvođenju lako uočljiva doza grča, nepotrebne tenzije (želja - napregnutost da dobro odsviram se mogla videti golim okom). Tražeći šta je zajedničko svima njima došla sam do podatka da su svi oni u okviru svojih studija imali Aleksander tehniku, ili neki sličan program čiji je cilj bio uspostavljanje posturalnog optimuma potrebnog za muzičko izvođenje! Neko ih je NAUČIO kako da zadrže i neguju svoju prirodnost i da se iz tako dobre baze prepuštaju u muzičko stvaralaštvo! 
Uf! Šok! Tako nešto postoji....

Bilo je potrebno da prođe nekoliko godina dok se nisu stvorili uslovi da odem i istražim šta je to Aleksander tehnika, ali je odlazak bio životno značajan. Ako je verovati antropolozima koji kažu da je pojedinačni život čoveka život civilizacije u malom, moj život se deli na pre i posle AT-a. Našla sam šta mi je nedostajalo sve vreme, naučila sam se samopodršci i uspostavila posturalni optimum! Odlučila sam da mi to nije dovoljno i išla sam dalje da bih drugima, meni sličnima mogla biti podrška da ne prolaze kroz sve teške momente kroz koje sam ja prošla jer nisam imala ko da me tome nauči, a uči se...




среда, 17. април 2019.

TREMA JE SAMO REČ, I NIŠTA VIŠE.....

Vrtićka grupa mog starijeg deteta, uzrast od 5 godina, sprema ovih dana priredbu povodom Uskrsa. Pre par dana moje dete mi kaže:"Ja neću da nastupim na priredbi....IMAM TREMU!"

Moja prva reakcija je smeh, u određenoj meri histeričan, i sve je obojeno nevericom. Pitam se, kako moje dete od 5 godina u svom vokabularu ima reč TREMA!!! Molim ga da mi objasni šta je to trema i navodim ga da mi definiše njeno značenje! "Biće puno publike!", je njegov odgovor. Kažem mu da će u publici biti mame, tate, bake .... njegova porodica i porodice njegovih drugara. Razgovaramo na tu temu, on mi spontano ispriča celu predstavu, odpeva tri pesmice i zaboravi na REČ trema....

Dan nakon toga odlazim do vrtića po njega i u usputnom razgovoru sa vaspitačicom kažem kako je divno to što spremaju priredbu, i kako mi je Marko ispričao tekst i otpevao pesmice. Na to će ona:"Da, spremamo se, a ja sam im rekla da ako imaju TREMU samo pogledaju u nas......."!!!!!!!

Ostajem bez teksta....Ni sad ne znam kako bih verbalizovala osećanja povodom ovoga ali stav je jasan: prvi javni nastup deteta od 5 godina je obojen i predstavljen kroz prizmu prisustva nečega što neko naziva TREMA. Prirodno uzbuđenje zbog zajedničkog angažovanja i individualne odgovornosti preraslo je brigu i odbijanje, a sve to ne iz prirodnosti situacije već imenovanja u lošoj konotaciji od strane nepromišljenih odraslih.....
I onda se bavimo prevazilaženjem treme na razne načine u starijim uzrastima i borimo se protiv nje celog stvaralačkog života....Kako da je pobedimo kad ona suštinski nije naša, već nametnutost od strane drugih? Jednostavno, jačanjem onoga što smo zaista MI, naših objektivnih, opipljivih resursa, naših kapaciteta i potencijala. Aleksander tehnika u službi prevazilaženja treme ima za cilj uspostavljanje dobre phihomotorne baze neophodne za podršku muzičkog izvođenja i kao takva stvara potporu koja nije lako podložna spoljnim uticajima.

Ja, svoj najjači resurs! 

петак, 11. јануар 2019.

POSTURA KOD DECE PREDŠKOLSKOG UZRASTA

Održivost PRIRODNOSTI POKRETA kroz odrastanje u našem vremenu predstavlja angažovanje, pažnju i svesnost.

Urušavanje počinje još u predškolskom uzrastu na vrtićkom, dobro poznatom TEPIHU. Šta to zapravo znači? Vreme koje deca provode u vrtiću u slobodnim aktivnostima odigrava se na tepihu. Oni se na njemu igraju (najbolji i najzdraviji deo), sede i slušaju priče, razgovaraju (tu kreću problemi) i na njemu su kad gledaju crtane filmove (najveći problem!). Pitate se kako to može biti problem? Evo ga objašnjnje:

Način na koji deca sede je najčešće sa povijenom karlicom ka napred, pogrbljenog gonjeg dela tela

                           

U takvom položaju ih zatičemo kad koriste telefon ili gledaju televizor. Njihova pažnja je usmerena isključivo na sadržaj koji im se nudi i ako ih ne opomenemo da obrate pažnju na način na koji sede,  prirodnost pokreta i položaja se menja u lošem smeru!


Koje su posledice ovog načina sedenja: 
* Kifoza i bolovi u leđima
* Promene u skočnom zglobu i neadekvatan oslonac u stopalima - spušten svod
* Nestabilnost pri hodu
* Loše "držanje"

I još niz uzročno posledičnih problema a koji za koren i uzrok imaju višesatno nepravilno sedenje u predškolskom periodu! 

Šta i kako menjati? 

Seminar za roditelje MOJE DETE MOJE BRIGA ima za cilj da roditelje osposobi da kod deteta neguju i podržavaju dobru posturu kroz period odrastanja. Osmišljen je kao jenodnevna radionica koja nudi alate za podučavanje deteta kako pravilno da sedi, istražuje oslonac, uspostavlja uspravni stav iliti "stoji pravo". 

Ako se Vi ne angažujete, niko drugi neće...Nikome nije stalo do Vašeg deteta više nego Vama!

Više informacija putem mail-a natalijaAT@gmail.com i telefona 0638706393







уторак, 23. октобар 2018.

KAD SVIRANJE BOLI....


Kad muzičko izvođenje boli, obično je kasno.....

Pre parališućeg bola iza kog sledi period nemoći obično bude dosta upozorenja, ali ko će se na to osvrtatati kad su POSTAVLJENI CILJEVI + NEADEKVATNO VEŽBANJE važniji od nas samih....

Pre neki dan me je pozvala mame jedne šesnaestogodišnje devojčice koja svira violinu da se raspita o Aleksander tehnici... glas joj je bio razdragan, kroz polu smeh mi je rekla da njena ćerka trenutno ne može da pomera jednu ruku, takoreći je (citiram) "poluinvalid" u stalnim bolovima....
U glasu prepoznajem ne razumevanje ozbiljnosti povrede...!!!!!!

Pa ko još može i da prepotpostavi da sviranje instrumenta može da povredi?! Ozbiljno da povredi?!
A može....
Može i da se oporavi, ali kod većine ne u potpunosti, i da se nastavi sa sviranjem, ili ne....i da se ponavljanjem istog ponašanja ponovo povredi, mnogo brže nego prethodni put....pa prestane sa bavljenjem umetnošću ....i živi sa prazninom....

Ali savremeno društvo nudi alate podrške za formiranje kvalitetne baze muzičkom izvođenju!  Aleksander tehnika je jedna od metoda samopodrške koja je odgovara na sve potrebe sviranja: psihofizička stabilnost, lakoća (muzičkog) kretanja, koordiniranost/povezanost misli, ideja, emocija, izvođenja, izvođača i instrumenta/kolega/publike. Prepoznata kao takva je sastavni deo studija scenskih umetnosti u svetu; svi eminenti muzički fakulteti je imaju u okviru nastave koja se bavi preventivom i zdravljem studenta (Royal College of Music-London, Berklee).
I tu je, dostupna i u Beogradu, za muzičare u kući muzike, na Kolarcu (27/28. 10.)

Brinite o sebi, brinite o svojoj deci muzičarima....mislite unapred, jer kad boli, boli jako, verujte mi znam, bila sam u toj situaciji....
 






недеља, 05. новембар 2017.

SVESNOST OPUŠTANJA

Učenje i usvajanje Aleksander(ove) tehnike uključuje i razumevanje važnosti osmišljenog, svrsishodnog opuštanja. Odmor, kako ga mi praktikujemo, često je vezan za nameštaj u dnevnom boravku ispred televizora. Međutim, prilagođavanje obliku sofe ne znači korist za naš organizam i u ATu često znamo da kažemo da udobno NIJE JEDNAKO dobro!
Zato, odaberite bolji vid odmora, onaj koji vam može koristiti! Taj izbor ne znači da će biti lak! Pitate se kako je to moguće? Zbog čega moj izbor odmora neće biti lak?
Pod jedan, mi se ne odmaramo, mi se gasimo....Isključimo se, pritisnemo off i onda nam je svejedno u kakvom smo položaju, koristili to nama ili škodi, šta se zapravo dešava u nama dok smo u tom stanju.
Pod dva, ne smatramo da nam za odmor treba plan, osmišljenost, prisutnost, svesnost. Sve ovo navedeno znači angažovanje, a mi baš to želimo da izbegnemo!

Zbog toga su efekti odmora mali, nedovoljni...

Ako se odlučite da promenite svoj vid "odmora" na vama je da umesto "udobnosti" sofe odaberete tvrdu podlogu, legnete na leđa, stavite dve knjige pod potiljak, dlanove ka dole sa obe strane pupka, savijete kolena i prepustite se gravitaciji da radi za vas. Dozvolite da budete prisutni sa sobom, da osetite kako se ODMARATE i razumete šta to zapravo znači - da postoji put, proces koji nas dovodi do dobrog osećaja, da se to ne dešava samo od sebe.... Dajte sebi sa sobom10,15 minuta,  pustite da sve pre tog trenutka ostane iza vas i osnažite i pripremite sebe za ono što sledi tako što ćete se svesno opustiti.

Ako vam ne bude išlo, nastavnik Aleksander(ove) tehnike je tu za vas. On će vas uvesti u ovaj proces i naučiti da ga samostalno praktikujete (www.aleksandertehnika.rs).

четвртак, 05. октобар 2017.

NE PANIČI!!! HAJDE DA DIŠEMO!

Prema rezultatima Američke plućne asocijacije, prosečna odrasla osoba udahne i izdahne između 15 i 20 puta u jednoj minuti što znači da to uradimo oko 20 000 puta u toku dana!

Pluća nemaju mišićno tkivo kojim bi "pumpala" vazduh unutra i van, već je taj posao dodeljen dijafragmi i grudnom košu.

U svakodnevnim aktivnostima obično nismo svesni načina na koji dišemo, ali kada se nađemo u stresnoj situaciji često se dešava da "ostanemo bez daha".... Bez obzira na razlog stresa ili napada panike naša reakcija se verovatno ponavlja i jako liči ili je identična svakoj prethodnoj reakciji u sličnim životnim situacijama.

Ali kako izaći iz "vrzinog kola"? Šta je to što me sprečava?

Prevazilaženje automatske reakcije na stresnu situaciju nije lak, ali je dostižan cilj!
Primenom  Aleksander tehnike možemo naučiti da umesto (o)stajemo u problemu promenimo ugao gledanja, način razmišljanja i zakoračimo u izmenjenu stvarnost. Ako ste u mogućnosti, setite se i zapišite svoj tok misli i ponašanja iz prethodne stresne situacije koja je kod vas izazavala osećaj tegobe, paniku. Uporedite napisano sa prethodnim, sličnim situacijama. Uviđate li šemu, matricu? Da li je poklapanje u proseku između 70% i 90%? 
Kada sledeći put osetite da će se isti šablon misli i ponašanja ponoviti, kažite sebi STOP, "zaustavite vreme" i uvedite makar jedan izmenjen detalj toj situaciji: zakoračite korak napred, nazad, u stranu; prekinite situaciju tako što ćete otići da popijete čašu vode, umijete lice; povucite se ili istupite....

Jedan od razloga koji nas sprečava da izmenimo svoje ponašanje leži i u činjenici da nam je disanje izmenjeno: plitko i bez mogućnosti da nam obezbedi dovoljno kiseonika potrebnog za naše kvalitetno razmišljanje i reagovanje. Što više razmišljemo o procesu disanja, sve nam se više čini da nemamo dovoljno vazduha !!! I opet, svaki put ista ili slična situacija prati isti osećaj! Uporno se trudnimo da udahnemo duboko, punim plućima, sećamo se svih obuka o abdomalnom disanju, međutim situacija je sve teža i nivo stresa i panike raste....
Kako ga promeniti? Hajde da probamo da izmenimo samo jedan detalj. Pogledajte ilustraciju pluća. Uočite da vaša pluća počinju malo iznad ključne kosti!!!


Sledeći put kad se nađete u situaciji koja vam "oduzima dah", setite se ovog podatka i udahnite malo vazduha, samo u koren vrata, u vrh pluća, biće sasvim dovoljno! Ne mučite i iscrpljujte sebe idejom da u takvim situacijama treba da (is)punite pluća vazduhom....

Samo nastavite da dišite... jer, znajte, nisu i ne moraju svih 20 000 udaha u jednom danu biti isti!